Zagajička brda - od Grebenca do spomenika

Prošetali smo do Zagajičkih brda. Nisu bila nešto mnogo zelena, ali i žuta boja im lepo stoji.
Zagajička brda su skrivena između velikog prostranstva Deliblatske peščare i njenog ruba kraj sela Zagajica. Upravo to je i najatrkativniji deo "banatske pustinje", a do njega je moguće doći samo pešice i uz dobro poznavanje puteva.
Mi smo odabrali prilaz od sela Grebenac.
Do sela vodi asfalni put, ali kroz veći deo sela asfalta nema i putevi su veoma prašnjavi, tako da će vaš automobil već nakon nekoliko metara izgledati kao da ste ga vozili kroz Saharu.
Lako smo našli gde ćemo se parkirali: pored arteskog bunara sa veoma hladnom vodom, ali nigde nije obeleženo da li je voda za piće.
Krenuli smo u šetnju, klasično, pratimo stazu, veoma je prašnjava. Pesak je u tolikoj meri sitan da se uvlači u svaku poru na obući i odeći. Na samom početku neprijatno iznenađenje, staza prolazi po sredini deponije. Ružna slika.
Ali nakon nekoliko stotina metara, kreće se u lagano penjanje, a krajolik menja oblik, krećemo se kroz nizak bagremar. Staza je i dalje peskovita i noge nam ponegde tonu u pesak.
Nakon pola sata laganog penjaja, izlazi se na zaravan koja blago "talasa". Odatle se u daljini vidi Dunav i termoelektrana Kostolac. Staza talasa sve do "ulaza" u Zagajička brda.
Tu se spuštamo nekih pedesetak metara, a staza postaje travnata. Sa svih strana oseća se prisustvo ovaca, a peščane dine Zagajičkih brda se izdižu sa svih strana, levo i desno. Baš su visoke i obrase su travom i ponekim bagremom. Na kraju našeg puta sačekalo nas je lagano penjanje do spomenika.
Nije teško. Kretali smo se oko 2 sata, ali na putu nismo naišli na pitku vodu. Pesak nam je donekle otežavao kretanje. Lepo smo se družili i stekli zanimljivo iskustvo kretanja po nepoznatoj podlozi.