Stari Slankamen

30. jun 2019.
Udruženje Poželi želju na obroncima Fruške gore
Učesnika 60, polazak na pešačenje je bio od vikend naselja Breskvik, Krčedin.
Staza meni dobrim delom poznata, ipak bilo je i nekih manjih iznenađenja i izmena.
Početak od polazne tačke je ka vidikovcu Krčedinska ada, nažalost ovaj put pristup je bio znatno otežan, sve je zaraslo u travu i bagrem. Nije dolazilo u obzir da nas 60 stane na plato iznad nekadašnjeg majdana.

Nastavljamo po planu, pratimo dobar put uz samu obalu Dunava, kratak zastoj kod čarde kod Makedonca, ništa, još ne radi pa idemo dalje kako smo i planirali.
Na jednom delu ima mnogo komaraca, sve se nadamo da ih neće biti celim putem. Delimično ili potpuno pomažu razni sprejovi, srećom nema komaraca svugde nego samo na pojedinim delovima. Penjemo se putem broj 10 ponovo na asfaltni put.

Asfalt nikada nije dobar kada je pešačenje u pitanju, tako je i ovaj put, no, nema nam druge, tabanamo a mislima smo u nekoj debeloj hladovini koju nikako da pronađemo. Tek neposredno pre planiranog skretanja ka Koševcu nailazimo na zgodno mesto za predah. Ima i tu malo komaraca koji kvare idilu ali nema drugog izbora nego ih trpeti.

Uspon ka radarskom centru zaustavlja jedan od stanivnika, vikendaša, objašnjava nam da je taj put kojim planiramo ići neprohodan i da je bolje da se vratimo i nastavimo još malo do Radarske ulice. Iako nisam siguran da sam trebao da ga poslušam, to sam učinio. Ajmo onda Radarskom ulicom koja je sada gotovo sva betonirana, na jednom delu čak zatičemo radnike koji vredno rade, betoniraju jedno od preostalih deonica. Izbijamo na raskrsnicu ispod radara, ni ne idemo do njega već odmah nastavljamo ka spomeniku.

Konačno nema asfalta, no, ima dosta saobraćaja, nasut put koj prolazi pored jedne vinarije doprineo je urbanizaciji i ovog dela Fruške gore. Stižemo i do spomenika, put kojim smo hteli ka cilju je obeležen natpisom "privatan posed, zabranjen prolaz". Ajde da i ovaj put poslušam mada i ovaj put nisam siguran da sam to morao. Prisećam se kuda bih trebao da skrenem sa asfaltnog puta kako bih došao ponovo na željeno mesto. Uspevamo iz prve, izbijamo na put niže, dobijamo instrukcije od još jednog vikendaša kako da najlakše dođemo do Starog Slankamena.

Sve bi bilo lepo i lako da smo ga poslušali u celosti, ovako smo nabasali u jedan vinograd, pa dalje kroz njega došli do lepo uklesanih stepenica u zemlji kojima se strmo spuštamo nadole u nadi da ćemo izbiti na obalu. Izbili smo u jedno dvorište, srećom čovek je bio dobronameran i mogućio nam nesmetan prolaz.

Dalje je već bilo lako, putem uz obalu došli smo do cilja, našeg autobsa parkiranog na autobuskoj staniici. Dva i po sata slobodnog vremena do polaska kući svako je mogao da iskoristi po svom nahođenju, nadam se da ga je i iskoristio.

Što se mene tiče bila je ovo još jedna uspešna akcija udruženja, meni sada sledi odmor od dve nedelje. Dobro će mi doći, siguran sam.