Rudnik, Ramaćki visovi

22. januar
Udruženje Poželi želju
Ramaćki visovi
učesnika 34
vodič Mila M.

Početak našeg pešačenja bio je u Stragarima. Napuštamo bus i kroz naselje, pored spomenika Tanasku Rajiću krećemo ka manastiru Voljavča. Hodamo 5 km asfaltnim putevima, lagano dobijamo na visini, odlična uvertira za ono što nas očekuje kasnije na stazi.
Od manastira imamo dve opcije za uspon ka visovima, biramo šumski put, nailazimo na markacije, koliko god trek u gps-u uliva poverenje u izbor staze markacije su ono što daje dodatnu garanciju. Snega ima dosta, padavine su najavljene za posle 10 h. Prolazimo pored jednog vrha i izbijamo na visinu od preko 600 m.
Počinje da pada sneg, prava zimska akcija. Odavno već nisam imao priiku da uživam u pravim zimskim čarolijama na planini.
Sledi još malo uspona pa izbijamo na šumski put koji nas dovodi do lovačke kolibe. Tu su i lovci koji nam daju objašnjenje kako do Ramaće ali bez uspona na visove. Osim toga od njih dobijamo i informaciju da nam je autobus kod crkve što nas raduje jer nećemo morati pešačiti još dva kilometra do puta.
Šumskim putem u podnožju Golog brda nastavljamo dalje, sneg sve jače pada, vetar povremeno duva jakim iintenzitetom, teško je stajati duže od par minuta pa izostaje jedna planirana pauza kod druge lovačke kolibe u podnožju Ramačkih visova.
No, nešto kasnije na raskrsnici dva šumska puta je prikolica, kućica koju koriste šumari. Prilika da malo zastanemo i zaklonimo se od vetra. Sledi završni deo uspona, staza je u početku široka i prohodna, kasnije nešto uža i delom zarasla ali pronalazimo prolaz do cilja. Na vrhu smo, magla se spustila, ne vidimo ništa ali je zadovoljstvo prisutno na licima učesnika.
Malo fotkanja i krećemo nadole, orijentir nam je kabel razvučen od antene na vrhu ka selu. Staza je strma ali nije predstavljala veći problem pa smo se svi bezbedno spustili do našeg autobusa.