Golija: Odvraćenica, Jankov kamen, Odvraćenica

Uspon na Jankov kamen je mesto na kom sam napravila prve planinarske korake, u belim, platnenim patikicama sa đonom od 2 milimetra, kompletno obučena u pamuk. I to mi nije smetalo da se smrtno zaljubim u planinarenje. Skoro 15 godina kasnije, rešila sam da se vratim na mesto zločina, srećna i uzbuđena što ću ponovo videti voljene, divlje visoravni Golije. Kako sam se samo prevarila...

Trek je počeo u naselju Odvraćenica, koje je već bilo neprepoznatljivo izgrađeno od kad sam poslednji put bila tamo. To i ne čudi, prošle su godine a ja volim razvoj našeg seoskog turizma, jer mislim da približava ljude i prirodu, što nije uvek nužno loše. Staza vodi kroz prelepe šume Golije, uspon nije naročito strm i dobro je markiran. Moje prvo iznenađenje je bilo kada je u jednom trenutku stazu presekao asfaltni put. Bila sam potpuno ubeđena da toga ranije nije bilo, ali nisam pridavala mnogo značaja. A onda, asfaltni put je počeo da seče stazu na svakih kilometar- dva. To više definitivno nije bila ona divljina koju pamtim. I dalje sam naivno čekala da izađemo iz šume, i da konačno nahranim oči i čula onim epskim visoravnima na kojima nema ničega osim divljine i konja. I dočekala sam. I nisam mogla da prebolim šta vidim. Asfaltna zmija je ispresecala čitavu planinu, njome se moglo gotovo do samog vrha. Visoravni su tehnički i dalje tu, ali ne vide se od novoizgrađenog puta, kuća i ograda. Kada smo se nekako dovukli do vrha, na njemu je osim stare zgrade sa repetitorom bilo izgrađeno još nekoliko stanica, motori i generatori su drndali glasnije od motorne testere, a čula se i muzika. Okrenuli smo se i vratili nazad baš tim putem. Nismo imali motivaciju da se vraćamo u šumu. Kad je već tu, bar da iskoristimo njegovu funkciju. Pognutih glava smo se dokotrljali nazad do Odvraćenice. Uspomene mi niko ne može oduzeti, neverovatno sam srećna što sam imala priliku da iskusim Goliju kada je bila kraljica divljine, ali ne verujem da ću se na Jankov kamen ikada vraćati.