Kek Balaton

Naziv plavi Balaton (Kék Balaton) ne potiče od boje vode u jezeru kako bi se to u prvi mah pomislilo nego od boje markirane staze koja se prostire po pobrđu uz ovo poznato jezero. Plava staza dužine 104,8 km je deo državne plave transverzale koja je trasirana oko cele Mađarske.
Dužina od 104,8 km i visinska razlika od oko 2200 metara mi je delovala obećavajuće, možda je to profil staze koji mi najviše odgovara. Ipak 104,8 km je duplo više od 50 km koliko sam nedavno prešao. Svestan svojih trenutnih (ne)mogućnosti tri godine se lomim oko toga da li da se prijavim i pokušam ili ne.

Ohrabrujuće deluje saznanje da se na 49. km završava deonica Kek Balaton 50 i da ako tamo odustanem dobijam priznanja za tu stazu. Na FB eventu stavljam da sam “zainteresovan” za učešće, Nenad Glušac iz Beograda to primećuje pa se i on zainteresovao za odlazak dok Bilja Isić ohrabrena činjenicom da je na Fruškogorskom maratonu prešla granicu od 100 km ne razmišlja mnogo već odmah kliće na “idem”. Dogovaramo se oko prijava, svi ćemo se prijaviti na stazu od 100 km, njih dvoje čvrsto rešeni da po prvi put i završe stazu dužu od 100 km a ja se u potaji nadam da će me fortuna sreće pomilovati po glavi i omogućiti da ostvarim ono što još do sada nisam. U “last minute” opciji pridružuje nam se i Aleksandar Mijailović, Nenadov saborac sa polumaratonskih i maratonskih trka.

Online prijave, uplata kotizacije, isčekivanje dana polaska, praćenje vremenske prognoze, analiza treka i visinskog profila staze. To su bile moje pripreme za Kek Balaton 100 (ili 50). Označio sam sebi par ključnih tačaka na stazi: prvih 25 km bi trebalo da bude lako, slede četiri vrlo strma uspona i spuštanja, poredim ih sa nekim fruškogorskim stazama, mada nije to to, znam ja to, bio sam na jednoj turi u okolini Balatona. Dobro, i tih narednih 24 ću nekako preći, računao sam na maks, 12 sati za prvih 49 km staze. To bi bilo debelo u limitu onda. Do 71 km bi trebalo ponovo da je lakše pa sledi dug spust i još jedan, ključni uspon na 98. km. Planirao sam da na cilju budem negde do podne u nedelju tj. da stazu pređem za 30-ak sati.
POlazak u petak, odmah prvi problemi, voz kasni skoro sto minuta. Lokomotiva se pokvarila već u Zemunu. Dobro, nije tragično ali nam menja satnicu, znači kasnimo na predviđeni voz u Budimpešti, idemo na onaj sledeći što znači da kasnimo i u smeštaj. U mestu Varpalota gde smo rezervisali smeštaj bili smo tek posle 20 sati uceče. Jurimo do prodavnice, ove bliže već ne rade, radi samo Tesco koji je na oko 3 km od smeštaja. Kad se mora nije ni teško, šta su 3 km u odnosu na sutrašnja iskušenja. Važno je da smo se snabdeli hranom i pićem i da spremni čekamo start.

Gradskim busom se za desetak minuta prevozimo do mesta Petfurdo gde je start. Pošto smo prijavljeni putem interneta od organizatorke samo preuzimamo učesnički list koji sadrži mapu i druge neophodne podatke. Višak stvari organizatori prevoze na cilj. Tačno u 6 sati krećemo. Bilja odlučuje da sačeka još malo, nas trojica hvatamo pravac, Neša i Aca ubrzo idu svojim tempom napred a ja ostajem sam, onako kako sam i planirao, držim korak, nikako ne dozvoljam da me ponese atmosfera, ništa brže od 5 km na sat. Vremenske prilike kao naručene, o tome da sve ide prema zaslugama bolje da ne pišem, pirka vetrić, više je oblačno nego sunčano. Ako sada ne uspem neću nikada.

Prvih 25 km je proletelo, gotovo neosetno stigoh na obalu Balatona. Sledio je onaj teži deo, lepi pogledi sa nekoliko mesta na Balaton, novi i obnovljeni vidikovci na par vrhova, prolazak kroz naseljna mesta na samoj obali jezera ublažili su teškoće koje su čekale učesnika na ovoj deonici. Dođoh na 49. km staze, mesta gde oni koji su planirali ići na Kek Balaton 50 završavaju učešće. U dvorištu nekadašnje crkve, sada samo ruševine dvadesetak učesnika, odmaraju, osvežavaju se uz lubenice. Mučim muku sa stomakom, stara boljka, ne mogu ništa da jedem, a ne valja to, trebaće snage ako mislim nastaviti dalje. Opružio sam se, odmaram i razmišljam. Do sada je sve išlo po planu, ako nastavim imam još 56 km i više od 20 sati vremena da to pokušam preći.

U narednih osam kilometara čekao me je još jedan uspon. Uspone savladavam bez većih problema, nizbrdice su mi već malo problematičnije. Pada uskoro i mrak. Moraću usporiti,trek koji sam stavio u gps nije najtačniji, moram više pažnje obraiti na problematičnim mestima kako ne bih otišao pogrešnim pravcem. Planiranu dužu pauzu kod tvrđave Zadorvar odlažem, nisam još toliko umoran da bih morao praviti dužu pauzu i dremnuti malo. Uz sve to nailoazim na par konfuznih detalja na stazi, konfuznih u smislu da se trek ne poklapa sa stazom na terenu, nije mi jasno u čemu je problem osim da sam ja stavio pogrešan trek u uređaj. Razmišljam o toplom, kuvanom jelu koje bi trebalo biti na kontlnoj tački na 75. km. Da bih došao do željenog obroka bilo je neophodno pronaći kontrolnu tačku u mestu Szentantalfa. Nisam uspeo iz prvog pokušaja, ni drugi pokušaj nije bio uspešan, tek iz popravnog drugog pokušaja smo nekako pronašli željeni cilj. Da li ovo da pripišemo lošoj markaciji ili umoru?

Na moju veliku žalost kuvanog obroka je nestalo, sledeća isporuka je trebala biti u narednih sat vremena. Šta raditi? Sedim malo u dvorištu, svi se žale da im je hladno, meni nije, opružio sam se na kratko, promenio čarape, prepakovao ranac. Još 30-ak km je do kraja. Nastavljam, ponovo umor čini svoje, ne nalazim stazu iz prvog pokušaja, otišao sam u kontra smeru, toliko sam ljut da odlučujem da se vratim i odjavim i tako odustanem od ostvarivanja željenog cilja. Ne mogu više. Ipak nije lako odustati. Ono što je suđeno mora da se desi. U povratku na drugoj strani fudbalskog terena ugleddah jednog učesnika kako sa lampom na glavi hoda lagano putem koji vodi ka brdu. To je to, to je put koji vodi dalje, nema odustajanja, idem za njim.

Uzbrdica, pa laganiji deo asfaltnim putem, iskreno to ne volim ali šta da se radi, put vodi ka mestu Kovagoors, duga, ne mnogo uzbudljiva deonica. Bližimo se 90-om kilometru. U selu ima prodavnica, zastajem da kupim nešto i malo se odmorim. I u nastavku se hoda asfaltnim putem u pravcu mesta Kekkut gde se nalazi fabrika mineralne vode. Na ulazu u fabriku je česma sa mineralnom vodom. Asfaltni put se napušta tek po izlasku iz Kekkuta i ulasku u naredno naselje Salföld gde je na ergeli poslednja okrepna stanica. E ovde je već imaloo šta da se jede u izobilju i za nas sporije učesnike.

Nakon okrepe u Salföldu sledio je finiš, uspon na Örsi-hegy. Uspon uspevam da izguram relativno lako, noge su sve teže, listovi zatežu do maksimuma. Spust već mnogo teže podnosim, sve traje dugo, korak po korak, strmina je velika, ne želim da na šest kilometara pre kraja pogrešim u nečemu što bi me sprečilo da ostvarim cilj. Stižem do prvih vikendica i asfalta. Sada je mnogo lakše. Hodam još sporije, svestan sam da sam uspeo, do 15 časova kada ističe limit za prelazak staze još ima podosta vremena. Overavam i poslednji prolazak na 26. kontrolnoj tački i laganim korakom jer brže i ne mogu idem kroz mesto Badacsony Tordemic. Svaku praznu klupu usput “overavam” sedenjem od po par minuta. Umor, bol, sreća, ponos, mešaju se osećanja.

Na cilj ulazim u 13.30, meni zaista nebitan podatak, ono što je delovalo kao nemoguća misija sada je stvarnost.