Kanjon Nere i Susare

Kada smo planirali dan u Nacionalnom Parku Nera u Rumuniji, mislili smo da idemo na visesatno uzivanje u novim lokalitetima i predivnom danu. Ispalo je da je Nera krila daleko najtezu i najvecu avanturu do sada, koju samo delimicno mogu predstaviti ovim opisom, trekom, slikama i reportazom. Za potpuni dozivljaj mora se otici tamo i proci tim putem. Na mestu gde pocinje trek nalazi se improvizovani parking sa oko 20-30 mesta, i odatle birate gde ici - moze pravo, levo ili desno. Mi se odlucismo za desno, sto ne tvrdim da je bilo najbolja varijanta :) Odmah na pocetku prolazite kroz jako popularan deo, tunele koji su rucno uklesani u stenama. U nekima je moguce stajati, u nekima i ne bas. Onda se spustate do reke kroz sumu, zatim opet uz stenu a malo iznad reke, a tu imate i sajlu za pridrzavanje, zlu ne trebalo. Potom izlazite na kolski put, da bi se opet vratili uz reku, preko livada, da bi se na samom kraju kratke markirane staze dolazi do zanimljivog viseceg mosta, preko koga ne bi trebalo vise od troje ljudi prelaziti istovremeno. Prelaskom mosta ulazite u selo Sasca Romana u cijem centru se nalazi izvor jako pitke i hladne vode, kao i informativni centar vezan za Nacionalni Park, koji izgleda da ne radi nedeljom :) Iz sela put uzbrdo vodi preko livada i pasnjaka (u pitanju je precica), uskim ulicicama se izbija na put, koji je izgradjen od ogromnih pravougaonih delova asfalta, i oko koga su sagradjene kuce, a bez ivicnjaka, te vam automobili prolaze verovatno na 20 cm od kreveta :) Tu vec primecujemo reku Susaru, pritoku Nere. Primetili smo i interesantnu crkvu i zanimljiv restoran, a potom nastavili uzbrdo, da bi se uskoro iskljucili sa glavnog puta u klisuru Susare. Susara je jedna od najcistijih i najlepsih reka koje sam u zivotu video, svakih par metara pravi kaskade, slapove, vodopade, a sve vreme dok uzivate u njenom toku idete kroz odlicno sredjenu i zivopisnu sumu. Ovaj deo treka je lagan, tu smo i videli najveci broj ljudi, a ujedno je i najlepsi i najugodniji za uzivanje. I ovde nalazimo deo koji je preporucljivo preci drzanjem za sajlu kako ne biste upali u vodu (koja doduse nije dublja od 15ak cm). Prateci jos malo reku i prosavsi kroz sumu dolazimo do Cascada Susara, zivopisnog vodopada. Uporedivsi sa slikama od prethodnih godina, mislimo da smo imali srece sa kolicinom vode tog dana :) tu smo napravili jedan od dva petominutna odmora za sve vreme putovanja, kako bismo obedovali. Najcesce pesacke ture ovde i zavrsavaju, te se vracaju nazad. No, mi nismo bili ni na trecini puta, pa smo stoga ubrzo nastavili dalje. U nastavku je pravi mali kanjoning, nekako smo uspeli da skakutajuci po kamenju i preskacuci granje ne upadnemo u vodu. Staza, i dalje markirana, samo manje prohodna i ocigledno ne tako cesto odrzavana, ide uzbrdo, naglo i strmo, srecom ne dugo. Nailazimo na polja kopitnjaka, jos malo uzbrdice, i izbijamo na racvanje u sumi. Nastavljamo putem i izlazimo na makadamski put gde primecujemo krdo konja. Makadam nam omogucuje da ubrzamo, jer racunamo da tempo mora biti brzi ako zelimo da se vratimo po danu. Posle par km ostavljamo makadam, i prelazimo na kolski put, sa kojeg se jasno vide okolni brdoviti pejzaz. Jos nekoliko km i dolazimo do sume. U sumi je naglo spustanje, sto smo i pretpostavili jer smo se prethodno popeli pa smo znali da moramo da se spustimo do vode. Ubrzo dolazimo do table gde je put ka kolima levo, a pravo je nesto sto smo se dogovorili da ce biti krajnja, najudaljenija tacka putovanja - Djavolje Jezero. O tome zasto se tako zove necemo na ovom mestu, procitajte, recicu samo da dotle nailazimo na bajkovitu livadu prekrivenu zutim i ljubicastim cvetovima, zatim opet strmo silazimo kroz sumu i konacno dolazimo do jezera plavicaste boje. Odlucujemo da se potom ne vracamo nazad, vec pored reke da pratimo stazu. Uzbrdo, kroz gusto granje, pored stene, zatim nizbrdo kroz sumu i nailazimo na prerast. Tu odlucujemo da napravimo petominutnu pauzu. Vec smo polako shvatali da tu stazu od jezera do kola, u duzini od oko 12 km, necemo skoro zaboraviti. Nastavljamo dalje, uz reku, staza je sve neravnija, toliko kamenja na stazi nisam video ni na jednoj srpskoj planini. Noge pocinju da bole, tabani pogotovu, a mrak polako ali sigurno pocinje da pada. Nailazimo na planinski potok sa (isprobano) pitkom vodom i tu delimicno utolismo glad. Dalje nailazimo na pecine, a zatim, kao i na pocetku avanture, na stazu koja je uklesana u stenama, sa sve sajlom da neko ne bi zavrsio dole u hladnoj, mada realno ne dubokoj Neri. Put zatim vodi kroz sumu, i kroz granje primecujemo jos jednu atrakciju ove staze - ruinirani pesacki most preko Nere. Fali mu prvih par metara dasaka, one nedostaju na vise mesta dok ne stigne na drugu obalu, ne kazem da je nemoguce preci na drugu stranu, ali kazem da je to avantura za sebe. Mi smo bili preumorni za takav vid akrobatike, pa smo nastavili putem kroz sumu, i uskoro naisli na mozda i najvece iznenadjenje na celom treku - tablu koja je bila okrenuta ka drugoj obali. Na drugoj obali smo nazirali markacije. Nije bilo druge - morali smo kroz Neru, bosi. To je bio slag na torti kompletne avanture. Ni sam ne znam da li je bilo gore sto je voda hladna ili ostro kamenje na dnu. Elem, posto smo se obuli na drugoj obali, ubrzo smo konstatovali da, ako nista drugo, hladna voda oporavlja misice, te smo puni poleta nastavili put. Staza sada vodi suprotnom obalom, kamenja po putu ima manje, staza se polako siri, ali i mrak pocinje da otezava kretanje. Kada smo stigli do kampa pored Nere, nekih 4 km od kraja, mrak je gotovo potpuno pao. Srecom, mada apsolutno nismo planirali da nas uhvati mrak, imali smo lampu, te smo, kao jagodu na vrsu slaga na torti, poslednji deo puta isli kao u horor filmovima. Put je, srecom vec bio dovoljno sirok za obojicu, uskoro je kolski put zamenio makadam, da bismo se posle 8 ipo sati gotovo neprekidnog pesacenja konacno obreli kod automobila, odakle smo i krenuli avanturu. Planiranih 30 km se pretvorilo u 33 km, a planirano uzivanje u putesestvije koje necemo skorije zaboraviti. Trek je predugacak za jedan dan, ali ako se neko ipak odluci da krene nasim stopama, savetujem da stazu krene ranije, mi smo oko 11 prepodne otpoceli, i nek bude spreman na sve - jer zaista, ona to i jeste. Prosli smo 2 reke, pregrst vodopada i kaskada, 2 sela, vise listopadnih i cetinarskih suma, polja sa cvecem, isli pored stena, kroz stene, provlacili se ispod i preskakali drvece. Sve u svemu, avantura za nezaborav!