Jesenji maraton na Fruskoj gori

28.11.2015.

Po prvi put organizovan je Jesenji planinarski maraton na Fruškoj gori. Nakon gotovo prolećnih dana početkom novembra stiglo je i najavljeno zahlađenje sa padavinama pa je odziv za mene bio iznenađujuće mali, koliko sam shvatio na cilju 129 planinara je bilo danas na stazi ovog maratona.

Kako bilo, ko god je došao sigurno nije zažalio jer je Fruška gora pružila priliku za uživanje bez obzira na činjenicu da je staza "momački" teška. Prva pomisao nakon prelaska staze mi je bila kako li je tek onim ultra maratoncima u aprilu na Fruškogorskom maratonu kada ih ova deonica spopadne posle nekih 100 km pređenog puta.

Manje kašnjenje u polasku jutros iz Subotice nije imalo većih posledica jer očekivane (bar za mene) gužve na putu ka Popovici nije bilo pa smo i autobus mogli parkirati ispred doma Železničara odakle je bio start maratona. Na brzinu popunjene prijave (izvinjavam se organizatorima na nečitko i nepotpuno popunjenim prijavama, mogu poslati mejlom podatke ako treba) i već smo na stazi.

Kiša koja nas je jutros ispratila iz Subotice i pratila do samog ulaska u Novi Sad je, jel'te prestala, sad već definitivno mislim da imam neke natprirodne moći kada je nepadanje kiše na akcijama u pitanju. Malo blata na putu ka Vagi nas nije obesrabrilo, uskoro, kako se penjemo na veću nadmorsku visinu sve postaje belje i belje. Na grebenu kod Kraljeve stolice je sve pod snegom i tako po snegu u pravom zimskom ambijentu nastavljamo pored doma na Zmajevcu ka Brankovcu. Deonica oko Brankovca budi neprijatne uspomene na jedan maraton pre par godina, no, nije danas vreme za ružne teme.

Predah na Brankovcu odnosno koju desetinu metara pre gde je bila kontrolna tačka. Negde smo na polovini staze, na njenom lakšem delu. Tek sada počinje ono pravo pa se mora prezalogajiti pre nastavka. Iako ne deluje mnogo hladno kada se stoji nije baš prijatno pa ubrzo nastavljamo dalje. Blagi uspon na Kobilu vraća radnu temperaturu. "Ključanje" sledi na spustu ka Dumbovačkom vodopadu. Strmo, strmo, klizavo, klizavo pa tako pet, šest puta filovano. Oprezno korak po korak stižemo bezbedno iznad vodopada. Sada treba dole. Pomoć nam pruža postavljeno uže i metalni nogari. Svi se spuštamo dole bez većih problema ali ushićeni novim iskustvom.

Nakon spuštanja obično sledi penjanje. Ni ovaj put nije bilo drugačije. Vrata raja nas očekuju raširenih ruku. Treba samo doći do njih, a to nimalo nije lako. Šta bi bilo da smo krenuli u pakao samo onaj gore zna. Od Vrata raja ponovo sledi nizbrdica, nimalo bezazlena a posle nje ponovo uspon. Dokle više? Pa do cilja, dalje nema više.

Penjemo se na Gradac, mali, veliki više ni ne znam. Ponovo smo na putu, njime idemo do doma na Zmajevcu. Kratki predah uz koka kolu i osmeh i pomalo smrznuti brzo hitamo dalje ka izvoru Zvečan. Ponovo blato, što se niže spuštamo to je više blata, to smo prljaviji. Šta da se radi, nema nazad. Izvor Zvečan, overa prolaska na KT i odmah uzbrdica da dušu ispustiš. Teši me samo da je poslednja. Od Vage već nije strašno. Izbijamo na asfalt pa malo njime do doma i cilja.

Bilo je odlično, to sam čuo od gotovo svih učesnika maratona. Bilo je teško, gotovo svi u glas konstatuju bez izuzetka. Doći ćemo opet? Naravno, mislim da ni tu nema dileme