Jelica

Jelica
7. novembar
Udruženje Poželi želju
učesnika 21
vodić Tamara J.


Naspavani i odmorni, valjda je tako bilo jer smo već u rano jutro krenuli sa šuškanjem, pričanjem, kuvanjem u planinarskom domu Kablar, bili smo spremni za novi dan i nove izazove. Za drugi dan boravka Tamara je odabrala uspon na Jelicu nešto drugačijom stazom od one koju sam ja poznavao od pre desetak godina kada sam jedini put bio na ovoj planini.

Sa dve Jelene u grupi krenuli smo na Jelicu, početna tačka je raskrsnica u selu Banjica, kod odvajanja ka manastiru Stjenik. Krenuli smo asfaltnim putem par stotina metara, naravno odmah uzbrdo. Kod info table je odvajanje na planinarsku stazu koja vodi na vrhove Stjenik i Neboš. Sudeći po oznakama stazu je markirao Ratko Rabrenović, staza ima sve karakteristike prave planinarske staze, baš onakve kakve ja najviše volim. Na sve to nadovezalo se i vreme, pomalo mistično, maglovito u početku, kasnije se sve pretvorilo u lep i sunčani dan, oblaci su ostali ispod nas pa smo u pojedinim momentima imali utisak da se nalazimo na znatno većoj visini od one na kojoj smo u stvari bili.

Staza preko vrhova Stjenik i Neboš je pravo otkrovenje. Po silasku na prevoj izbijamo na šumski put i dalje se manje više hoda putem sve do jedne raskrsnice gde levo staza vodi ka manastiru (oznaka staze br. 3) a pravo je staza koja kroz šumu vodi do vrha Crna stena na 929 m, najvišoj tački na planini Jelici. Nešto posle vrha je još jedno manje uzvišenje sa pečatom transverzale, malo dalje desno je prelep vidikovac a sudeći po rećima Tamare i Jugoslava još malo dalje je još jedna kota koja na nekim mapama isto ima oznaku 929 Crna stena.

Sa vrha smo krenuli već pomenutom stazom broj 3 ka manastiru Stjenik, kod lovačke kolibe se levo odvaja staza označena sa 3 B, na koju su nas uputili lovci, hvala im, mi bismo možda to i prevideli, i ta staza nas dovidi sa konstantnim spustom i povremenim blatnjavim deonicama do manastira Stjenik gde počinje uzan asfaltni put kojim se vraćamo do minibusa.