Fruška gora (Vrdnik-Jazak-Mala Remeta-man.Jazak-man. Vrdnik)

11. decembar
Udruženje Poželi želju
Milenkovim stazama
vodič Zoran V.
učesnika 45


Sećanje na Milenka M. našeg člana koji je preminuo pre nešto više od godinu dana, na Svetski dan planina pešačili smo stazama na Fruškoj gori uz obilazak tri manastira, baš onako kako je to Milenko najviše voleo i za nas organizovao.

Iako je interesovanje za akciju bilo veliko, prijavljeno je bilo preko 60 učesnika, u nedelju ujutro na polaznom mestu nas se sakupilo svega 45. Prosto mi je neverovatno da se toliki broj uplašio vremenskih uslova koji na kraju krajeva nisu ni bili toliko loši što je kasnije pokazao ravoj situacije na stazi.

Kako bilo, koga nema, bez njega se može i mora. Dolazimo do Vrdnika, parkiramo kod manastira, na kratko posećujemo manastir i krećemo na naše pešačenje.

Staza koju sam planirao vodila je ulicama Vrdnika pa dalje šetalištem gde je nekada bila pruga dok je Vrdnik imao rudnik. Rudnika više nema, Vrdnik se okrenuo turizmu pa je i logićno da se umesto pruge napravilo lepo šetalište. Ubrzo napuštamo ulice Vrdnika i silazimo sa asfalta najpre na tucanik a zatim na blato. Blato, a šta drugo na Fruškoj gori, pogotovo u jesenjem periodu. Planiranu stazu ne pronalazim, odnosno ima je ali je urasla u šiblje, ništa, idemo još malo putem pa skrećemo kod dve vikendice, no i tamo procenjujem da je bolje još malo nastaviti putem pa tek na jasno uočljivom putu desno skrećemo i ubrzo nailazimo na stazu koju tražimo.

Delovalo je da je to to, pravac Jazak. Ali...situacija se malo izmakla kontroli, staza kojom se spuštamo ka Jasku odjednom završava tako što biva pregrađena ogradom, ne vidi se način da se nastavi dalje. Kroz dvorišta vidimo ulicu na koju treba da dođemo. Jedini način je da nađemo nekoga u kućama koje su pred nama i da ih zamolimo da nam omoguće prolazak kroz dvorište. Srećom u jednoj kući ima života. Vlasnik, prilično iznenađen i zatečen nas propušta kroz svoje dvorište. Ponovo smo tamo gde smo planirali biti.

Kratka pauza u centru Jaska, s jedne strane crkva, s druge spomenik iz II svetskog rata, dečije igralište i prodavnica. Preko puta verovatno nikada završen glomazan objekat koji je možda bio planiran za turističke potrebe. Idemo dalje uzbrdo ka groblju asfaltom, dalje blatnjavim putem ka Maloj Remeti.

Od Male Remete imamo pratnju dva psa, očigledno u nadi da će se ogrebati za nešto hrane nisu imali nameru da nas ostave da sami nastavimo dalje. Zajedničko fotkanje na Širokim ledinama, pa šumskom stazicom idemo do spomenika, mesta pogibije Pinkija narodnog heroja o čijem delu nas upoznaje Pera.

Maratonskom stazom, istina u kontra smeru, idemo do manastira Jazak. Od manastira pratimo stazu uzbrdo do Grbe, dalje hvatamo put desno do glavnog asfaltnog puta koji povezuje Vrdnik i Jazak. Posle pređenih 15 km ponovo smo u Vrdniku kod manastira i našeg autobusa.

Blato se opere, mokra odeća i obuča osuši, ostaju uspomene na još jedan lep dan i pešačenje stazama nama najbliže planine.