Fruška gora, krug oko Bukovca (po ko zna koji put)

5. maj 2019.
Eko-planinarska sekcija OŠ Đuro Salaj i OŠ Sečenji Ištvan iz Subotice sa stotinjak članova (dva velika busa) na Fruškoj gori u društvu nekoliko članova udruženja Poželi želju.

Posle jučerašnjeg dana i mog pokušaja prelaska pripravničkog maratona zapad-zapad ponovo sam se našao na Fruškoj gori. U odnosu na juče kada je dan bio lep a ja nikakav, današnji dan je bio sušta suprotnost, kiša nas je ispratila iz Subotice i pratila usput do Novog Sada, ja u odličnom filingu, još kada je kiša prestala padati taman kad smo stigli u Bukovac, znao sam, ovaj dan je moj dan.

Hronološki, ukratko, ali od kraja ka početku, pa i nije bilo neko blato, zaista nije ali su deca bila blatnjava do vrata, do glave. Gde li su uspeli da se toliko ublatnjava nije mi jasno. A dan ko izmišljen, čak nas je na Stražilovu pred domom i sunce ogrejalo na kratko. Od planirane trase sam odustao već u autobusu, do doma smo stigli maratonskom stazom od grebenskog puta koji je sada sa novim asfaltom konačno pravi put, preko Brankovog groba i Čardaka. Da, i odavno nisam maratonsku serpentinsku stazu do doma prešao ovako lako i brzo kao danas, a ni štapove nisam poneo. Tajna mog uspeha je u žutom čepu :D smem se opkladiti.

Dakle ja se nisam mnogo uprljao, deca jesu, najviše prolazeći kroz onu travu na stazi ka Masnoj ćupi. Naravno da većina njih nije ponela rezervnu obuću, a lepo im je rečeno da ponesu. No, to je Fruška gora, nije to peščara. Izeš akciju ako ne dođeš kući blatnjav sa Fruške gore. Trudio sam se maksimalno da sprečim prolazak kroz blato, zato smo od prodavnice u Bukovcu na autobuskoj okretnici krenuli asfaltnim putem do nekadašnjeg vojnog objekta. Objekta nema ali je i danas tu bila primećena neka (para)vojna formacija, nismo utvrdili jesu li to neki što se igraju rata ili neki ozbiljni vojnici (meni su ličili jako na one što su došli da se igraju, a opet puške su jako ličile na prave). Dakle asfalt, pa blato do Masne ćupe, pa uspon do Astala, pa uživanje na stazi uz grebenski put, pa malo blata i klizanja do Brankovog groba, pa uspon do doma, pa spust suvom stazom do Bukovca, otprilike je to bilo u današnjih 16 kilometara u okolini Bukovca.

Pri povratku kući počela je kiša, legenda o dobrom vodiču je i danas potvrđena.