Čortanovci, mala staza treking lige

24.08.2019.
5. kolo Vojvođanske treking lige
Čortanovci, organizator PK Železničar, Inđija
broj učesnika 188

XX Dunavske čarolije, jubilarne, očekivao sam konačno spektakl bez greške, možda i tortu, možda sam previše očekivao pa sam zato malo dobio. Pompezno najavljene aktivnosti za subotu svele su se na MTB trku, treking ligu, pasulj...hm, da li je bilo još nešto? Muzika sa razglasa u odnosu na prošle godine slaba, piće iz šanka očajno toplo, željno isčekivani rezultati sa Čorta festa izostali, izložba planinarske fotografije nije primećena, na Dunav nisam silazio, da li je bilo nekih aktivnosti ili ne, ne znam pa ne mogu ni da sudim. Moj zaključak je da je Vlada malo zakazao i da nam je ovaj put ostao dužan. Dobro, možda smo i sami krivi, možda smo mnogo očekivali a nismo se udostojili ni poklon za rođendan čarolija da mu donesemo.

Što se staze treking lige tiče, 14 km sa 370 m uspona ne bi trebalo da bude problematično, avaj, početak uobičajen, Kozarica, čortanovačka plaža, gradilište, srušen hotel, uspon na asfaltni put do vile Stanković pa šumica sve do izvora. Nismo ni žurili, čemu, iako sam imao vidno istaknut broj kao prijavljeni takmičar, za mene je treking poodavno sve samo ne trka sa štopericom. Skoro zaboravljenom trasom transverzale popeli smo se na stazu koja nas je dovela na MTB stazu kuda je poslednjih godina prolazila trasa treking lige. Znao sam da na ovom delu ima strmih deonica što uzbrdo, što nizbrdo i da će trebati dosta pažnje i koncentracije da svi bezbedno prođu. Uz par priklizavanja nismo imali većih poteškoća, sledio je novi uspon do polja suncokreta.

Delovalo je da će biti lakše, sunce je sve jače pržilo, svima nam je ponestajalo vode, grožđe u vinogradu kroz koji smo prolazili nakon izlaska iz suncokreta nije u potpunosti nadoknadilo nedostatak tečnosti. Pomalo očajan, krenuo sam na sve ili ništa od poslednje KT ka cilju. Malo sam produžio korak, želeo sam što pre ući u cilj i popiti hladnu koka kolu. Na nekih 15-20 minuta pre cilja staza je vodila ulevo dok nam je trek pokazivao da treba ići malo desno i pravo. Čini mi se da me je to dotuklo, na sve to sam tri puta krenuo levo pa se vraćao do raskrsnice što me je dodatno izmorilo. Dva, tri puta sam seo na minut, dva i došao nekako do daha i konačno stigao do planinarskog doma zadovoljan. Ispostavilo se da u ovim uslovima staza i nije toliko laka kako se to na prvi pogled činilo.