Bobija

22. avgust 2020. godine
Bobija
Udruženje Poželi želju
broj učesnika 37
vodič Dejan

Vikend akcija koju je osmislio Dejan, iako sam na Bobiji bio nisam imao dilemu da li da idem ili ne, za Bobiju kažu da je ona planinska lepotica, složio bih se sa tim. Jedina mana joj je, bar ako gledamo nas Subotičane, malo teža dostupnost odnosno da bismo stigli do ishodične tačke trebalo nam je šest i po sati vožnje po drumovima raznog kvaliteta i kategorizacije. I dok je vožnja autoputem do Lajkovca uz usputnu pauzu na Petrol pumpi kod Stare Pazove prošla gotovo neosetno i u dobrom raspoloženju iako smo pošli već u 5 sati ujutro, ostatak puta posle Valjeva preko Pecke do zaseoka Savkovići bio je dug i težak, kako za nas tako i za autobus kome je valjda falila samo još jedna uzbrdica pa da konačno proključa. Srećom volan je bio u rukama velemajstora vožnje Olivera, pa smo stigli tamo gde smo naumili bezbedno.

Dejan je za posetu Bobiji odabrao trek koji vodi do nekoliko vrhova i vodikovaca naizmenično se penje i spušta, rekao bih sasvim zadovoljavajuća staza za profil našeg udruženja, dovoljno atraktivna a ne teška, taman kakva nam je nedostajala u ovo nesigurno doba korone kada je teško bilo šta planirati.

Od polazne tačke najpre smo krenuli kolskim tvrdim putem ka šumarskoj kući, dalje smo već više bili na planinarskim a manje na kolskim stazama. Smenjivali su se usponi i silasci, pucali su pogledi sa brojnih vidikovaca, delovi staze su nestvarno lepo uređeni, omeđeni kamenjem, pokošeni, zaista su bili svi uslovi za potpuno uživanje.

Najviši vrh Bobije je na 1272 m i ima naziv Tornička Bobija, na vrhu su betonski stubovi verovatno ostali od antene, pored je drvena baraka radio kluba a pravi ugođaj je sa stotinjak metara udaljenog vidikovca odakle se vidi pola Srbije a možda i više.

Kada neko dođe na ovako mesto kakvo je vidikovac ispod vrha Bobije poželi da tamo ostane dugo, još ako je u društvu pozitivnih ljudi kakvi su narandžaste duše iz udruženja Poželi želju onda je vodiču zaista teško da ubedi grupu da se mora poći dalje. Koliko god dugo da smo ostali na vidikovcu siguran sam da nije bilo nikoga ko nije pomislio a što već idemo?

Zbog malog kašnjenja u dolasku dogovorili smo se da stazu malo modifikujemo pa smo izostavili uspon na Oštru stenu ali smo uživanje nastavili na drugom vidikovcu, Dražinom vidkovcu koji posetiocima pruža priliku da vide onu drugu polovinu Srbije koju ne vide sa prvog vidikovca. Osećaj je i ovde bio isti, koliko god da se tu bude nikada nije dovoljno. Mnogi će siguran sam poželeti da opet dođu na Bobiju. Lepotica je to zaslužila.

Meni lično bilo je pravo zadovoljstvo biti na akciji kao običan učesnik a vodiču i pomoćnicima čestitke za organizaciju ove akcije.