Bazias, Romania

Boravak u Beloj Crkvi i upoznavanje za članovima PD Karpati bili su uslov za mogućnost učestvovanja na jednoj planinarskoj akciji u Rumuniji. Mnogi su posetili kanjon reke Nere, to je valjda najposećenija destinacija u poslednje vreme u ovom kraju ali belocrkvanski planinari su za subotnju akciju odabrali Bazijaš u Parku prirode Parcul Natural Portile de Fier. Ime i lokacija mi nisu mnogo značili, iskreno nije mi ni bilo mnogo bitno, čim je nešto novo odmah ima dozu privlačnosti koja će me naterati da sve uradim samo da tamo stignem. Tek dan pred akciju sam bacio kratak pogled na mapu, tek da vidim gde to idem i šta se tamo da videti i popeti.

Utisak sa akcije ću započeti od njenog kraja. Nakon nšto više od pet sati hodanja moj gps pokazuje gotovo neverovatnih osam pređenih kilometara. U tih osam kilometara stalo je toliko toga da je to gotovo neverovatno, čak i kratko mašenje staze na samom početku, neke dileme na vrhu, jurcanje tamo vamo u cilju pronalaska prave staze koja će nas koritom potoka vratiti na početnu tačku. Ne pamtim da sam bio na tako kratkoj akciji sa toliko toga doživljenog.

Počelo je tako da su ljubazni planinari iz PD Karpati pomerili akciju sa nedelje na subotu i tako i meni omogućili da na istoj budem jedan od učesnika. Pošto smo u petak uveče utvrdili gradivo, u gotovo dvočasovnom druženju dotakli smo mnoge teme iz planinarstva, preostalo je samo da spakujem ranac i sačekam subotu ujutro da krenemo. U subotu u dogovoreno vreme sa tri automobila nas petnaest krenulo je put mesta Bazias u Rumuniji. Prelazimo granicu, našu brzo, rumunsku nešto sporije ali sve je u predviđenom vremenu. Nastavljamo dobrim, boljim i nešto lošijim putevima kroz par sela koja još uvek imaju tragove boravka srpskog naroda, tu su i manastiri Kusić i Zlatica koje čemo posetiti u povratku sa akcije.

Stižemo konačno u Bazias, parkiramo automobile ispred još jednog srpskog manastira, manastir Bazijaš sazidan je još u XIII veku. Spremamo se za polazak. Staza kreće od manastira, obilazi ogradu i odmah ide uzbrdo. Istini za volju u početku smo omašili stazu, skrenuli smo na desni krak putića koji nas je doveo do poslednje kuće. Brzo smo se vratili na onu pravu. Staza je jako strma pa vrlo brzo dobijamo na visini a time i mogućnost da imamo lepe poglede na Dunav i Ramsko-zatonjsku peščaru i vrh Gorica na drugoj obali Dunava gde sam par puta bio u poslednje vreme.

Vrlo brzo smo na prvom vrhu, možda to nije neki vrh gledano po planinarskim kriterijumima, visina je nepunih 300 metara ali na vrhu je stub koji označava kotu 295. Iz izveštaja belocrkvanskih planinara sam saznao da se ovaj vrh zove Čuka koji se inače u planu akcije nije ni spominjao. U planu akcije je bio uspon na dva vrha, prvi je udaljen od ovog par stotina metara dužinski i oko 70 metara visinski. Nakon fotografisanja krećemo na taj vrh, ovaj deo staze je lagan, vodi kroz travnate proplanke, naziru se i slabo korištene stazice a i moj gps pokazuje da tu ima neka staza. Tako stižemo do vrha Vragolia Mica na visini od 367 metara.

Vrućina i jak uspon odmah od početka pešačenja su umorili one sa manje kondicije i iskustva. Pada dogovor da se manji deo grupe odvoji i ostane da odmara u hladovini. Većina kreće ka ciju današnje akcije vrhu Vragolia Mare. Najpre se malo spuštamo, izbijamo na put koji se takođe slabije koristi i njime idemo do podnožja vrha. Prolazimo kraj čobanina sa stadom ovaca. Put polako zarasta u travu, napuštamo ga i,gazeći visoku travu i prateći vizuelno položaj vrha idemo ka cilju. Na vrhu u visokoj travi uočavamo stub koji obeležava vrh Vragolia Mare na 444 metara nadmorske visine. Neizbežni ritual na vrhu, širenje zastava, fotografisanje, pa silazak. Inače do vrha smo prešli tek nešto preko 4 km uz savladanu visinsku razliku od preko 400 metara pri penjaju. Nimalo bezazleno iako je visina vrha ispod 500 metara.

Sledi povratak istim putem ka vrhu Vragolia Mica, no ovaj put obilazimo vrh i spuštamo se u korito potoka za koji takođe nemam naziv. To što ne znam ime potoka ga ne opravdava, potok je spektakularan za spust. Spuštanje sa nekih 320 metara visine kroz korito je bilo prava avantura. Srećom vode nije bilo pa je kretanje sa te strane bio oakšano ali sigurno se ne može reći da je bilo lako, čak naprotiv, bezbrojna preskakanja kamenja, oborenih stabala i polomljenih grana uz konstantan spust je sigurno neštošto ću dugo pamtiti. Kada mi je već skoro pa bilo dosta svega dođoh do kraja potoka i za par minuta ponovo sam bio kod manastira Bazijaš.

Pomalo ogladneo, pomalo umoran čini mi se da sam izgedao mnogo gore nego što sam u stvari bio. Srećom dole uz put je mala prodavnica, brzo sam se osvežio i povratio. Sledilo je kuliranje na terasi na obali Dunava. U povratku kućama tj. u Belu Crkvu posetili smo i manastir Zlaticu a posetu manastiru Kusić smo ostavili za neku drugu priliku.

Domaćinima, planinarima iz PD Karpati dugujem veliku zahvalnost što su mi omogućili da budem učesnik ove akcije. Nadam se ponovnom druženju na nekom kolu treking lige.

Priloženi trek nisam pročistio, neka bude takav kakav je bio snimljen sa svim pogrešnim kretanjima :)