Kolesarski krog: Trenta - Predel - Mangartsko sedlo i nazaj - Tarvisio - Kranjska Gora - Vršič - Trenta

Prvih 20 kilometara je predstavjalo zagrevanje u vidu blagog spusta ka Bovecu do skretanja za prevoj Predel. To je ujedno bila i najniža tačka ovog kruga na nadmorskoj visini od oko 420 metara.

Od ove tačke započeo je dug i konstantan uspon sve do samog Mangartskog sedla na nadmorskoj visini od oko 2000m.

Mangartska cesta predstavlja remek-delo italijanske vojne inženjerije između dva svetska rata, izgrađena 1937. godine u sklopu vojnog sistema ka tada neprijateljskoj kraljevini Jugoslaviji. Dugačka je 11 kilometara sa ukupnim usponom od oko 900m.

Bicikliranje ovim putem je kao planinarenje na pedalama. Visokogorsko okruženje ali sa asfalta! Nešto slično sam doživeo jedino na Durmitorskom biciklističkom prstenu, samo dok prsten na Durmitoru obilazi oko masiva, ovde stari planinski put vodi direktno u srce moćne alpske planine.

Nažalost niski oblaci i hladnoća nisu ostavili puno prostora za sunčanje na planinskom sedlu, temperatura od jedva nekoliko stepeni iznad nule nas je brzo okrenula nazad – u spust. Ni rukavice, podkapa, ni kvalitetni šuškavci nas nisu spasli od cvokotanja na istom.

Na Predelu zanimljiva slika. Nekadašnji granični prelaz između Italije i Slovenije pretvoren u restoran. Pravo mesto za pauzu i gulaš sa žlikrofima.

Pravi obrok u vidu kuvane hrane je ipak najbolje pogonsko gorivo na maratonskim brdskim turama kad nema žurbe.

Dvadeset i pet serpentina Vršiča su još pred nama. Do tada, digestija u sedlu i uživanje u blagom spustu po širokoj magistrali kroz Italiju, kroz koju krstarimo bez pauze. Za samo 57 minuta već smo ponovo u Sloveniji. Mesto Rateče je uglavljeno u sam gornji ćošak alpske republike. Pored Italije i Austrija je odmah tu iza prvog brda (prevoj Koren). Upravo ovde je smeštena i ski-letaonica Planica.

Proleteli smo kroz turističku Kranjsku Goru, i pored jezera Jasna hrabro započeli drugi veliki današnji uspon na Vršič.

Prevoj Vršič čini tačno 50 serpentina, 25 uzbrdo i isto toliko nizbrdo. Najduže ću pamtiti one pod rednim brojem 14. i 21.

Pravi odabir prenosa na biciklu je fundamentalna stvar za duge planinske uspone poput ovih. Minimalna konfiguracija glasi barem 28 zupčanika pozadi i 34 napred. Što više zupčanika nazad, utoliko bolje.

Nakon 6 sati u pokretu (oko 8 sa pauzama) i nešto kišnih kapi gore na Vršiču, bezbedno smo se spustili do Trente po klizavom kolovozu i zatvorili ovaj veličanstveni krug za pamćenje!